11.
Nisam bio tada u Beogradu, pa ni na sahrani Danila Kiša. Bio je sunčan oktobarski dan kao neočekivani poklon. Čovek je svestan jednostavne činjenice: mogao bi biti, mogao bi se očekivati i kišan, vetrovit dan. Ali za tišinu i osunčanost toga dana znam iz priče poznanika koji je bio na sahrani. Veli da je u tišini, pod krošnjama kroz koje je prosvetljavalo sunce, trajalo opelo i da on, Mađar, nije ni primetio kako je obred bio dug. S drveća se povremeno otkidao poneki krupan list i bešumno padao ozaren suncem. I baš tih nekoliko slika kao da su upečatljivije ovako ispričane, nego da sam bio prisutan. Profiltriran kroz posredovanje priče, događaj odjednom postaje značajniji, prikladniji i spremniji da bude zapamćen. I to je ona neuhvatljiva nit koja vezuje život i literaturu, pa literatura (priča) postaje značajniji doživljaj od samog izvornog doživljaja. Koliko god puta da sam video i doživeo poznu jesen na licu mesta, sve se to stapalo u opšti doživljaj, a sada odjednom, jedna posredovana slika stiže svoju neponovljivu konkretnost i ostaje zauvek zapamćena. Nije to bilo kakva slika, naravno, ona je svoje pravo osvetljenje dobila od Danila Kiša i njegovog dela, došlo je do povezivanja između konkretnih okolnosti i duha onoga koji je lebdeo oko njih: stapanje se dogodilo, kao u glavi čitaoca koji je konkretizovao svoje iskustvo na nekom detalju iz knjige. Fiksiranje se zbilo i okončalo, slika se zaustavila.
Nisam bio tada u Beogradu, pa ni na sahrani Danila Kiša. Bio je sunčan oktobarski dan kao neočekivani poklon. Čovek je svestan jednostavne činjenice: mogao bi biti, mogao bi se očekivati i kišan, vetrovit dan. Ali za tišinu i osunčanost toga dana znam iz priče poznanika koji je bio na sahrani. Veli da je u tišini, pod krošnjama kroz koje je prosvetljavalo sunce, trajalo opelo i da on, Mađar, nije ni primetio kako je obred bio dug. S drveća se povremeno otkidao poneki krupan list i bešumno padao ozaren suncem. I baš tih nekoliko slika kao da su upečatljivije ovako ispričane, nego da sam bio prisutan. Profiltriran kroz posredovanje priče, događaj odjednom postaje značajniji, prikladniji i spremniji da bude zapamćen. I to je ona neuhvatljiva nit koja vezuje život i literaturu, pa literatura (priča) postaje značajniji doživljaj od samog izvornog doživljaja. Koliko god puta da sam video i doživeo poznu jesen na licu mesta, sve se to stapalo u opšti doživljaj, a sada odjednom, jedna posredovana slika stiže svoju neponovljivu konkretnost i ostaje zauvek zapamćena. Nije to bilo kakva slika, naravno, ona je svoje pravo osvetljenje dobila od Danila Kiša i njegovog dela, došlo je do povezivanja između konkretnih okolnosti i duha onoga koji je lebdeo oko njih: stapanje se dogodilo, kao u glavi čitaoca koji je konkretizovao svoje iskustvo na nekom detalju iz knjige. Fiksiranje se zbilo i okončalo, slika se zaustavila.
I od tada, bilo gde, kada god stigne do oka ruj, bilo na planinskim pristrancima, bilo na zabatima kuća, i to u svim nijansama od bledo žutog do crvenog i rumenog, svake jeseni iznova u svim tim bojama se ponovo javlja – Danilo Kiš. Evo, i ove jeseni, i ta rujevina kao da se pretvara u poziv: ponovo čitanje dela Danila Kiša, dela koje je okončano, dovršeno, smireno, možda utešno, jer je ostvaren život koji je postao delo i delo koje se preobrazilo u život.
Iz "Knjige o Danilu", Sava Babić, Tardis, Beograd
